Kirjahaku

Branislav Nusic iza sebe je ostavio impozantan knjizevni opus. Iako je pisao i romane, price, eseje i drame, najprepoznatljiviji je po svojim komedijama. Medju njima znacajno mesto zauzimaju i dve drustvene komedije napisane u trenutku kada se cinilo da je njegov knjizevni rad zaokruzen. Desetak godina pred smrt pisac sa mladelackim poletom i cudesnom energijom pise, po mnogima, svoja dva najbolja dela - Gospodju ministarku (1929) i Ozaloscenu porodicu (1934). Smestajuci u fokus oba ova humoristicna komada temu borbe za licnu korist, svoje likove autor prikazuje kao licemerne, pohlepne, gramzive, samozive, sebicne i prevrtljive, ostavljajuci nam istovremeno dobronamernu opasku u tekstu da je pojava plejade ovakvih likova i dogadjaja moguca "svakad i svuda".

Iako prepoznatljiv uglavnom po svojim komedijama, Branislav Nusic, kao jedan od najplodnijih srpskih pisaca, ostavio je za sobom i mnogobrojna prozna dela. Medju njima znacajno mesto zauzima humoristicni roman Opstinsko dete (1902). Ovaj roman zbivanja sa drustvenom funkcijom, prikazivanjem raznovrsnih anegdotskih situacija i likova, medju kojima nijedan nije izrazito pozitivan, na elegantan nacin uspeva u svom cilju - razoblicavanju drustvenih anomalija. Dete rodjeno iz nedolicne veze mlade udovice Anike i popa Pere, donosi nevolje ziteljima mesta Prelepnica jer se zapravo ne zna pouzdano ko je detetov otac. Ubrzo napusteno i od majke, ovo nicije dete prelazeci iz ruku u ruke onih koji u njemu vide samo sredstvo za postizanje licnih ciljeva, iako pasivno, na svom putu od nemila do nedraga, sa velikim uspehom nedvosmisleno razotkriva nemoral i licemerje drustva u kojem je rodjeno.

Delom "Devetsto petnaesta: tragedija jednog naroda" Branislav Nusic nam otkriva sasvim novu dimenziju svog stvaralastva. Nakon pogibije sina jedinca krajem septembra 1915. godine, Nusic sa porodicom krece u povlacenje prema Albaniji, istovremeno pisuci ovo stivo o mnogima gotovo nepojmljivoj tragediji koja je zadesila srpski narod u najstrasnijoj godini Velikog rata. Kroz sudbine malih, obicnih ljudi, koji postaju simboli narodnog stradanja, ova golgota prikazana je onako kako je nijedno drugo istorijsko delo ne bi moglo docarati. Iskrenim i bolnim opisima, pisac oslikava ne samo ratnu patnju, vec i duboku povezanost sa sudbinom svog naroda, sto cini ovu memoarsku prozu izuzetno zivopisnom i emotivnom. U "Devetsto petnaestoj", Nusic nam se otkriva u novom svetlu - kao otac suocen sa gubitkom deteta, kao svedok stradanja jednog naroda, ali i kao pisac koji s punom svescu o velicini dogadjaja zeli da prenese svoja iskustva buducim generacijama. Stoga ova knjiga nije samo literarno blago, vec i vecni podsetnik na snagu, hrabrost i neunistivi duh srpskog naroda suocenog s tragedijom zastrasujucih razmera.

Der wohlhabende Belgrader Unternehmer Zivota Cvijovic w nscht sich f r seinen Sohn Milorad sehnlichst den Doktortitel - der aber zeigt berhaupt keine Neigung f r ein Studium. Daher l sst Cvijovic den hochbegabten, jedoch v llig mittellosen Jugendfreund seines Sohnes unter dessen Namen in Freiburg (Schweiz) Philosophie studieren und gelangt auf diese Weise tats chlich in den Besitz einer auf Milorad lautenden Doktorurkunde. Alles w re nun gut - wenn nicht pl tzlich der Freiburger Professor des "vielversprechenden jungen Doktors der Philosophie" auf der Durchreise nach Belgrad k me und noch weitere Personen, zu denen der "begabte junge Wissenschaftler" in der Schweiz enge Bande gekn pft hat, und wenn nicht des Vaters Ehrgeiz auch weiterhin so schwer in Schach zu halten w re...